O nama


Plodno prostranstvo između Fruške gore i Save izvor je života u dubokoj, gotovo nedohvatljivoj praistoriji. Nit postojanja, opstanka primitivnih naselja, trajala je sve do dolaska velikih osvajača, rimskih legionara. Novi narod graditelja, podigao je naselje Sirmijum, koji se pretvara u mesto slave, bogatstva, moći. Trijumfalni grad obeležiće viševekovni period i pokloniće svoje ime celoj regiji. U III i IV veku Sirmijum je grad careva, prestonica, rodno mesto šest imperatora poput Aurelijana (270-275 god.) – vladara, ratnika i graditelja, ili njegovog naslednika Proba, (276 – 282 god.) – privrednog reformatora za kojeg se vezuje početak vinogradarstva na Fruškoj gori. Vrhunac moći Sirmijum dostiže uvođenjem tetrahijskog sistema 293 godine i Dioklecijanovom podelom Rimskog carstva na četiri dela, kada Sirmijum postaje jedna od četiri prestonice -prestonica Panonije.
Sirmijum, carska rezidencija, rastao je sa težnjom da po svemu liči na veliki Rim. Njegove zidine čuvale su: forum, hramove, carsku palatu, kovnicu novca i zlatnih poluga, amfitetar, terme, vodovod sa Fruške gore, (sa kleramičkim cevima), hipodrom, sa tribinama za 30.000 posetilaca i brojne bogataške vile. Bio je raskrsnica kopnenih puteva, luka za rečni tranzit i most za krajeve na drugoj obali Save. U gradu se živelo raskošno sa puno visokih gostiju, carskih porodica i njihove pratnje.
U IV veku poznati istoričar Amijan Marcelin naziva Sirmijum “mnogoljudnom slavnom majkom gradova”, a drugi savremenici upoređuju ga s najznačajnijim gradovima u čitavom carstvu.
Sirmijum je istovremeno bio i “grad prvih hrišćanskih mučenika”, kasnije svetaca, od kojih su najpoznatiji Irinej, Anastasija i Sinerot, koji su pogubljeni zbog Hristosove vere na savskom mostu, tzv. “Artemidinom mostu”. I hrišćanski svetac Dimitrije bio je takođe pogubljen u Sirmijumu za vreme velikih progona hrišćana 304 godine, a po njemu je grad u srednjem veku i dobio novo ime – “Grad Svetog Dimitrija”, kasnije Dimitrovica, Dmitrovica, Šeher Mitrovica, Mitrovica i konačno Sremska Mitrovica…
Inače, pad Sirmijuma započeo je u V veku hodom varvara koji sve otimaju i pale. Seobe naroda, naizmenično kroz vekove teku reke : Gota, Huna, Avara, Langobarda, Slovena… Nastupa vreme istorijskog mraka. Od nekada poznatog i mnogoljudnog grada ostale su samo zidine i slavno ime. Zidine su to oko kojih će se sviti pomenuto srednjovekovno naselje Civitas sancti Demetrii, (“grad Svetog Dimitrija”). Ali, ipak je i tada bilo svetlih momenata vezanih za ime sa novim značenjem kao što je: sirmijumsko sedište slovenskog prosvetitelja i donjopanonskog episkopa Metodija 869. Godine.

Do XVIII veka sremskom ravnicom vladali su: Ugari,a zatim Turci dvesta godina, posle kojih je zemlja ostala gotovo pusta. Sremska Mitrovica ući će u sastav Habsburške monarhije 1718. godine i ostati u njenom sklopu punih dva veka. Tada počinje ponovo obnavljanje života i traženje mesta pod suncem. Ona tada nije imala ni hiljadu stanovnika. Polako, u grčevitoj borbi za opstanak, ovo naselje prerasta u trgovište, pa varoš, a 1881. godine postaje slobodni kraljevski grad. Na početku XX veka broj žitelja uvećao se na blizu 12.000. U vreme austrijske Vojne granice u mestu se nalazio štab petrovaradinskog područja. Pored stalne prisutnosti vojne uprave u mestu se razvijalo građansko društvo koje je nosilo duh napretka. Postojale su školske ustanove, kulturna i sportska društva, gradska uprava, bogati trgovci i zanatlije. Sremska Mitrovica se pretvorila u privredni i bankarski centar regije.

Danas, posle svetskih ratova, kao i ovih najnovijih građanskih ratova, grad neguje svoju istoriju i tradiciju. Forme urbanističkog nasleđa XVIII i XIX veka sačuvale su se do danas,o čemu govore i zgrade na trgu Ćire Milekića, Srpski dom, zgrade Muzeja Srema, Zavoda za zaštitu kulture, zgrada Arhiva Srema, zgrade na Žitnom trgu…itd.
Ono što je loša karakteristika grada danas jeste činjenica da je u njemu zamrla privreda, da su fabrike devastirane i napuštene, da je najveći broj radnika na birou rada, i da se tek po malo nazire privredni oporavak. Sremska Mitrovica je platila tešku cenu tranzicije i prelaska iz socijalizma u kapitalizam.
Inače, Sremska Mitrovica se u saobraćajnom i komunikacijskom sistemu nalazi na gotovo idealnom mestu, sa jedinstvenim i neponovljivim saobraćajnim potencijalom. Ona je svojevrsni saobraćajni centar, kako za pravac Sever-Jug, tako još više za pravac Istok-Zapad. Sa svih strana sveta lako se stiže do Sremske Mitrovice, jer se nalazi na pravcima najvećih saobraćajnica u Srbiji. Udaljena je od Beograda oko 70 km, od Novog Sada oko 60. km. Od Bijeljine isto toliko, od Šapca 3o km…itd. Jednom rečju svi putnici namernici, svi turisti, kao i svi bajkeri veoma lako mogu stići u grad, u kojem ih očekuje bogata istorijska tradicija, bogata turistička ponuda, lep provod, ljubazni građani, i najbolji domaćini iz moto kluba “Srem” iz Sremske Mitrovice!
Moto klub Srem
U proleće 1976. godine grupa mladih Mitrovčana bila je u Osijeku na mitingu ljubitelja motora i motoristike. To je bilo tradicionalno okupljanje zaljubljenika u brzine na dva točka, koje se u sklopu proslave Dana rada – Prvog maja, održavalo u gradu na obali Drave. Desetine mladih motorista, obučenih prema zahtevima ovog sporta, ali i prema tadašnjim materijalnim mogućnostima, u kožnim jaknama, kožnim pantalonama, kao i sa vojničkim čizmama, (a neki i sa lovačkim čizmama), sa kacigama na glavama, ali i bez njih, došlo je u Osijek na dvodnevno druženje i pokazivanje svojih dvotočkaških ljubimaca – java, puhova, mz-ejaca, bmv-ejaca… i ostalih, ali i svojih prelepih pratilja, čije su raznobojne kose vijorile na slavonskom vetru, a u brzinama koje nisu mnogo premašivale stotku.
Preko dana su zujali i špartali osiječkim ulicama, dok su uveče uz logorske vatre pijuckali, družili se, sklapali nova poznanstva i prijateljstva, ali i slušali najnovije ploče roken rola! (Cepeline, Stonse, Bitlse, Dip parpl, Kridense, Boba Dilana…i druge velikane muzike koja se vezuje za motore i motoriste).
I upravo će to postati sastavni deo svakog moto kluba i svakog zaljubljenika u velike brzine na dva točka, kao i veštine na njima. Moto smotre, ispiti veština, noćna druženja, lepe pratilje, solidarnost svuda i u svim prilikama, rok en rol muzika, negovanje saobraćajne kulture, specifična odeća…itd. su postali i ostali zaštitni znaci ovih svojevrsnih lovaca ne “vetar u kosi”!
I tu, u Osijeku, ( a na nagovor domaćina – moto kluba “Slavonac” ), pala je odluka da se u Sremskoj Mitrovici osnuje moto klub “Srem”. I on je osnovan pri Auto-moto društvu “Srem”, kao njegova sekcija.
Za prvog predsednika kluba izabran je Steva Nikolić. (Tada još nije bio saobraćajni policajac, ali je kasnije svoj radni vek proveo na drumu brinući se o bezbednosti saobraćaja, dok su ga zbog ljubavi prema motociklizmu kolege zvali “moto šerif”). On je i najviše povukao u osnivačkim poslovima, kao i u kasnijem razvoju kluba. Na mestu predsednika on će ostati sve do 1994. Godine.
(Iako danas nije zvanično član kluba, on je i dalje deo velike porodice motorista iz Sremske Mitrovice).
Osim Steve, klub su osnovali: Karalić Božidar, Stojanović Josip, zvani Joca, Brabec, Vesković Miodrag – Mige, Milenko Kolibar-Krkelja, Zvonko, braća Plavšići – Milivoj i Slavko, Ivan “Grozni”, (koji je poginuo baš na motoru), Dragan Janjić, Dragan Živković, Dule Živković, Pera Galečić… drugi.
Pošto nisu imali svoje klupske prostorije članovi moto kluba “Srem” su se okupljali u restoranu “Ribolovac” na Savi. Leti i kada je lepo vreme na terasi restorana, a zimi i kada je hladno vreme u malom separeu “Ribolovca”.
U početnoj fazi rada kluba bilo je deset do petnaest članova, da bi se taj broj kasnije povećao do pedeset članova. Danas ih ima oko sedamdeset! Među njima i desetak dama!
Za proteklih trideset godina klub je prošao kroz različite organizacione faze, a preživeo je i jedno kraće vreme zamrlog rada. To se desilo sredinom devedesetih godina kada je oluja rata sve zajedničke manifestacije u zajedničkoj državi zbrisala i uništila, kao što je uništila i samu državu.
Te 1994. godine moto klub se odvojio od Auto moto saveza, i preregistrovao se u udruženje građana, da bi u poslednje vreme delovao kao sportska organizacija, manje više privatnog karaktera. Uglavnom motoristi i njihov klub su se prilagođavali nastalim promenama, kao i novim zakonskim propisima.
Prvi susret motorista u Sremskoj Mitrovici organizovan je u proleće te 1994. godine.Rat je još trajao kada su zaljubljenici u dvotočkaše iz grada na Savi rešili da se oduže svojim prijateljima iz svih krajeva raspadnute države. Odziv na poziv je bio neočekivano veliki. Stiglo je preko 200 motora sa svojim posadama, od kojih je većina imala prelepe “druge polovine”, u likovima izuzetnih devojaka, ali i supruga i verenica. Muzički matine sa neizbežnim rok en rolom održali su domaći “Gemblersi”, i to na Krkeljinoj kamionskoj prikolici, umesto na pravoj bini. Susret je upriličen na istom mesto, gde se održava i danas, a to je plac Auto-moto saveza, (preko pruge kod KP-doma).
Dogovoreno je da to budu prvi moto-susreti u kalendarskoj godini, i da se održavaju u dane vikenda druge nedelje maja.
Posednji susret, i to trinaesti po redu održan je ovog proleća uz učešće preko 1000 motorista iz cele Srbije, iz Bosne i Hercegovine, iz Crne Gore, Makedonije, Hrvatske, Slovenije, Bugarske, Mađarske… Završni rok koncert održan je na pravoj pozornici, a svirala je “Riblja čorba”.
Inače, te smotre, ti mitinzi, (kako se danas nazivaju susreti motorista), su specifični po sadržaju i samo su svojstveni ovim zaljubljenicima u jake moto-mašine, u osećaj slobode dok jure drumovima i putevima, pri čemu su izloženi mnogim izazovima i opasnostima. A najviše divljenje izaziva to prijateljstvo i međusobna solidarnost između motorista, koja je jedinstvena, i u kojoj se ne prave nikakve rasne, polne, profesionalne, rodne, verske i nacionalne razlike. Svi su oni jedno, i svi oni jedva čekaju da prođe oko osam meseci jesensko-zimskog i ranoprolećnog zatišja, pa da, u preostalih četiri meseca, iz nedelje u nedelju, po celoj bivšoj Juigi, putuju i druže se. I to drugarstvo je ono što je najvrednije, i što je najuočljivije kod svih motorista.
Obično je u petak dolazak i smeštaj u kampu, ( a ko hoće može i u hotelski smeštaj, ili u privatni, svejedno, jer je sve obezbeđeno i gosti se samo upućuju na određene adrese). A kada se smeste onda se svi skupe u kampu, na zajedničkoj večeri, (obično to budu roštilji, kotlići, gulaši i paprikaši, uz izobilje tečnih osveženja, pri čemu je prve večeri dozvoljena i koja kapljica alkohola više, jer motori miruju, dok se u danu povratka uopšte alkohol ne konzumira). Te večeri su razgovori o svemu i svačemu, a najviše o motorima, o porodici, o poslednjim susretima, o poslu…i sl.
Sutradan ujutro je buđenje, doručak, pa odlazak na neki izlet, dok se po povratku odlazi na poligon, na takmičarski deo susreta. To su, najčešće vežbe veštine, dok se na otvorenim trasama izvode brzinska takmičenja, ubrzanja, kao i vožnje na jednom, (bilo prednjem, bilo zadnjem),točku. Poslepodne su svečane vožnje po gradu domaćinu, i tada se vidi sva lepota ovog sporta i njegovih zaljubljenika.
Uveče je tradicionalni rok koncert, a celu noć, sa subote na nedelju, su tzv. “slobodne aktivnosti”, koje se različito realizuju, u zavisnosti da li su motoristi sa devojkama, suprugama, ili su slobodnjaci… Uglavnom, tada padaju nove ljubavi! Sutradan je razlaz i dogovor o novom susretu, u nekom od gradova koji imaju slične klubove. Na te susrete moto klub “Srem” šalje najmanje po jednog predstavnika, kako bi bili zastupljeni na što većem broju motorističkih smotri.
Sećanja prvog predsednika – Steva Nikolić:
“Ja nisam bio te godine u Osijeku, kada su domaćini iz moto kluba “Slavonac” predložili da se i u Sremskoj Mitrovici osnuje moto klub. Tamo su bili braća Živković, Pera Galečić i još njih par, pa kada su se vratili sa idejom ja sam odmah pristao. Tako je nastao naš klub, kao sekcija Moto društva “Srem”, u okviru kojeg smo postojali svo de 1994. godine.
Inače te prve smotre, i u Osijeku, kao i u drugim mestima ondašnje države nisu bile kao ove danas! Tada je bilo mnogo više vozanja, i šparetanja po gradovima i po okolini, a bilo je mnogo manje alkohola, dok o drogi nije bilo ni reči…
To su bili susreti: reli “Sutjeska” za Dan borca, pa smotra u Varaždinu u Hrvatskoj, pa smotra u Novoj Gorici u Sloveniji, pa u Bijeljini…itd.
U Vojvodini, osim našeg kluba, postojali su klubovi u Somboru, Subotici, dok smo mi doprineli osnivanju moto kluba u Novom Sadu.
Sve do neke 1991. godine naše smotre su veoma dobro funkcionisale, a mi smo imali svu potrebnu podršku od Auto-moto saveza, čiji smo sastavni deo bili.Onda se desilo ono što se desilo, i sve se raspalo, pa su se i naši susreti sasvim proredili, da bi nakon nekoliko godina bili opet obnovljeni, i danas smo blizu onih kvaliteta koje smo imali ranije.
Taj naš klub je nastao iz nekog našeg mitrovačkog druženja, zezanja, vozikanja po Fruškoj gori, po Partizanskom putu… Svi smo mi bili “lovci na vetar u kosi”, i te brzine su nas opijale, više od bilo čega drugog . Zato mi i nismo često upražnjavali alkohol, i on se tek kasnije uselio u naše smotre. Ta prva faza motoristike je bila ispunjena romantikom i zanosom brzina, dok će posle, snaga motora, kao i snaga zvuka električnih gitara i ozvučenja bendova dominirati na motorističkim smotrama .
Kada se izgubila ta romantičn karakeristika ovih susreta, i kada su motoriste prozvali “bajkerima”, ja sam se povukao, jer više nisam mogao da pratim te novotarije. Ali sam i dalje ostao zljubljenik u motore, kao i prijatelj našeg moto kluba.
Mnogo lepih uspomena nosim sa tih susreta. Recimo 1977. godine ja i Pera Galečić smo prvi iz Srema išli na reli “Sutjeska 77.” On je išao “mz-om” a ja “puhom”. To je bio ogroman skup, sa velikim brojem automobila i motora. Recimo tada sam prvi put oprao zube vodom iz reke Sutjeske, jer je bila kristalno čista i bistra. To je tada prihvaćeno i kao motoristički običaj, pa su se u sledećim godinama svi motoristi u reci, ne samo umivali, već su se i kupali!
Ljubavna priča moto-veterana
Slavko Lođinović je bez sumnje prva urbana ikona motorista Sremske Mitrovice, ali i mnogo šireg gradskog miljea u Srbiji. Među prvima je nabavio motor, (još u srednjoškolskom uzrastu), marke “vespa”, koji je brzo zamenio znatno snažnijom mašinom marke “java”, i sa njim je ludovao po gradskim ulicama, sokacima, a najviše po Keju. Njegove vratolomije i njegovi nestašluci ostali su kao prave “moto bajke” da žive u sećanjima novih bajkerista…
“Javu” je zamenio moćnim “BMV-om”, koji je nabavio na vojnom otpadu u Beogradu, i koji su vozili saobraćajci iz Titove pratnje. To su bile moćne mašine, najajče u tom vremenu, i Slavko je, onako sitan i mali, prosto “plivao” na motoru, zbog čega je često na njega “kačio” po još nekoliko momaka i devojaka. Tako okićen “BMV” je sablažnjavao starije Mitrovčane, a oduševljavao mlade sugrađane.
I kako to već biva, u jednoj od tih ludih vožnji, kada je za njegova leđa bila priljubljena njegova najveća ljubav Vesna, mokar kolovoz i oštra krivina izazvali su iskliznuće sa druma i težak udes za oboje mladih.
Bez svesti završili su na ortopediji Mitrovačke bolnice, kod doktora Marinkovića, izlomljeni i izubijani, ali bez povreda opasnih po život.
I već u prvoj noći,oko ponoći, provedenoj u šok sobi, i sav u gipsu i sa tegovima za istezanje na jednoj nozi, Slavko je čuo neko grebanje na vratima, a onda i zvuke puzanja. Bio je mrak, i on je osetio kako se neko približava njegovom krevetu, i kako se nečije ruke zaustavljaju na njemu. Bile su to ruke njegove Vesne, koja je dopuzala iz svoje bolesničke sobe, da vidi kako je njenom dragom! Tako zagrljene zatekao ih je dežurni lekar, koji je “zinuo od čuda”, a sve medicinske setre su aplauzom propratile ovu priču.
Vesna je danas srećno udata žena, i živi u gradu na Savi, a Slavko ne vozi motore, već jednu besnu srebrnasto-sivu limuzinu, izrađuje fotografije, deli komplimente mladima damama, govori nekoliko jezika, i seća se svojih voznji sa dvotockasem…….
(pripremio: Momir Vasiljević)